Reorganizacija kroz UPPR

UNAPRED PRIPREMLjEN PLAN REOGANIZACIJE

Zakon o stečajnom postupku je u odredbi člana 127 stav 2 predviđao mogućnost podnošenja plana reorganizacije istovremeno sa podnošenjem predloga za pokretanje stečajnog postupka, ne ograničavajući pri tom krug ovlašćenih lica za podnošenje takvog predloga, ali su u praksi takvi slučajevi bili vrlo retki. Složena i teška ekonomska situacija u vremenu donošenja novog zakona stvorila je potrebu i mogućnost da insolventna pravna lica u svetlu i sagledavanju problema u obavljanju njihove delatnosti, u pregovorima sa svojim poveriocima o svim bitnim pitanjima, blagovremeno preduzmu sve neophodne mere za konsolidaciju koja bi svakako imala za cilj povoljnije namirenje poverilaca, nego ako bi se sproveo stečajni postupak putem bankrotstva. Iz tih razloga je unapred pripremljeni plan reorganizacije koji se podnosi istovremeno sa predlogom za pokretanje stečaja, sada u isključivoj ingerenciji stečajnog dužnika.

Čitav postupak sačinjavanja plana i pregovora sa poveriocima je izmešten van suda i nadležnost stečajnog sudije je ograničena samo na ispitivanje uslova za otvaranje postupka stečaja i ocenu urednosti plana.

Zakonodavac je ostavio mogućnost privrednim subjektima da slobodno regulišu i redefinišu svoje dužničko- poverilačke odnose, kako radi opstanka insolventnih dužnika, tako i radi zaštite interesa njihovih poverilaca.
No, tolika i takva sloboda otvara prostor za manipulacije i zloupotrebe koje su se do sada evidentno pojavljivale u praksi, počev od planova reorganizacije koji su predstavljali u žargonu govoreći „spisak lepih želja“ i zasnivanja na budućim neizvesnim okolnostima, do izigravanja manjinskih poverilaca prikazivanjem nepostojećih potraživanja, a naročito kada su u pitanju povezana lica sa stečajnim dužnikom .

Iz tih razloga, zakonodavac je preciznim propisivanjem sadržine plana reorganizacije, a posebno unapred pripremljenog plana reorganizacije u članu 156 Zakona o stečaju i podzakonskim aktom- PRAVILNIKOM o načinu sprovođenja reorganizacije unapred pripremljenim planom reorganizacije i sadržini tog plana, morao zaštititi i javni, i pojedinačni interes svih poverilaca (naročito tzv. manjinskih koji i ne učestvuju u pregovorima), predvideo  obavezne elemente koja planmora da sadrži .

Letimičnim sagledavanjem propisane sadržine unapred pripremljenog plana reorganizacije, mogu se uočiti obavezne TRI izjave- većinskih poverilaca, stečajnog dužnika i revizora ili stečajnog upravnika. Sam termin „izjava“, za koju je uobičajeno da se daje „pod krivičnom i materijalnom odgovornošću“ (za razliku od „mišljenja“ o koje daje stečajni upravnik ili drugo ovlašćeno lice), podrazumeva istinit iskaz iza koga se otvara i „veo“ odgovornosti ukoliko je iskaz bio lažan.

Prve dve izjave daju lica neposredno zainteresovana za usvajanje plana, a treća je neophodna kako bi neko stručan i nezavistan procenio izvodljivost i celishodnost mera predviđenih planom i time predupredio eventualno izglasavanje plana koji nije povoljan za sve poverioce.

Većinski poverioci svojom izjavom potvrđuju da su im činjenice u vezi plana reorganizacije poznate, dakle da su brižljivo analizirali sve okolnosti koje su dovele do insolventnosti dužnika, razmatrali sve opcije njegovog oporavka, procenili da upravo taj put i način reorganizacije najbolje štiti i realizuje njihove interese, pa samim tim (a s obzirom da će njihova izjava obavezivati i poverioce koji ne učestvuju u glasanju ili budu protiv njegovog izglasavanja) preuzimaju odgovornost (samostalnu ili solidarnu) za eventualnu naknadu štete ukoliko se u daljem toku postupka utvrdi da je plan izdejstvovan na prevaran ili nezakonit način (član 173 stav 1 tačka 1 Zakona o stečaju).

Stečajni dužnik takođe prilaže izjavu koja se odnosi na verodostojnost podataka i informacija navedenih u predloženom planu. Njome svi poverioci štite svoju odluku o prihvatanju takvog plana i ona faktički predstavlja „štit“ ili „branu“ u međusobnoj odgovornosti poverilaca jednih prema drugima, a naročito prema onima koji nisu učestvovali u glasanju ili su bili protiv.

Većinski poverioci i budući stečajni dužnik mogu imati različite motive i razloge za sačinjavanje i usvajanje plana. Nečije namere su najkompleksniji problem makar i pokušaja njihovog tumačenja. Da bi se sve to, u najvećim realno ostvarljivim (i izvodljivim) granicama, dovelo u zakonske okvire i koliko je moguće objektiviziralo, potrebna je i treća- izjava revizora ili licenciranog stečajnog upravnika. Revizor je osoba koja vrši nadzor i kontrolu rada operativnih izvršilaca.

Za dokumentaciju koja se kontroliše po metodu uzorka, a u skladu sa propisanim standardima, odgovara (prethodno navedenom izjavom) dužnik, a za iskazano mišljenje revizor. Težina njegovog mišljenja zasniva se na stručnosti, znanju i ovlašćenju koje mu daje pravo na kontrolu (za bavljenje ovim zanimanjem, neophodno je da ima „ovlašćenje“). S druge strane, licencirani stečajni upravnik je preduzetnik, uz sve Zakonom o stečaju propisane uslove za sticanje licence. Dakle, reč je o ličnosti koja poznaje pravila sprovođenja stečajnog postupka, ali i pravila i nužnosti ekonomskog okruženja, ličnosti koja može realno sagledati i uzroke lošeg poslovanja, i mere prevazilaženja tih problema. Konačno, radi se o potpuno nezavisnom licu čiji je interes (ili bi trebalo da bude) zaštita „svih od svakog“ i obrnuto, omeđena zakonskim okvirima.

Davanjem izjave, u tom smislu, licencirani stečajni upravnik preuzima i odgovornost (ukoliko se utvrdi je ona nerealno, netačna i neprofesionalna u datim okolnostima) i ličnom imovinom, a i zaključenim osiguranjem od odgovornosti, za štetu koja može nastati. Takva je odgovornost i revizora.

Iz svih pobrojanih razloga, a zbog toga što je postupak pripreme, sačinjavanja, pa i samog usvajanja unapred pripremljenog plana reorganizacije dužnika u okviru potpune slobode dužnika i njegovih većinskih poverilaca njegovih i lišena bilo kakve kontrole države, zakonodavac je ustanovio međusobnu odgovornost i zaštitu za slučaj „izigravanja“ svih učesnika u konsolidaciji stečajnog dužnika.

Procena izvodljivosti i celishodnosti reorganizacije ispituje se na osnovu realnih i ekonomski merljivih kriterijuma, koji će se razlikovati u konkretnim situacijama. Stoga izjava (sa mišljenjem) mora sadržavati osvrt na postojanje kontinuiteta u poslovanju subjekta koji se suočio sa finansijskim teškoćama, na stanje proizvodnog procesa, distributivnu mrežu, postojanje poverenja i potražnje krajnjih korisnika proizvoda ili usluga konkretnog subjekta, prisutnost i eventualnu prepoznatljivost na tržištu. Takođe, mora imati procenu o postojanju viška ili manjka kvalifikovanih radnika, stepena stručnosti menadžmenta, funkcionalnosti poslovnih delova ili pojedinih proizvodnih ili uslužnih linija stečajnog dužnika i slično. Drugi parametar se odnosi na precizno i stručno prepoznavanje konkretnih problema koji su uzrokovali teškoće u poslovanju stečajnog dužnika.

Prilikom ocene tih uzroka revizor/stečajni upravnik će ispitati da li je reč o uzrocima koje sam stečajni dužnik realno može otkloniti u doglednom vremenskom periodu, dužinu trajanja konkretnih problema koji su prouzrokovali finansijske teškoće i koliki je stepen objektivne krivice samog stečajnog dužnika za takvo poslovanje. Ukoliko ovakva analiza pokaže realnu mogućnost konsolidacije dužnika, ona predstavlja osnov za sledeći korak- ocenu mera koje se planiraju i konstatacija potencijala za njihovu realizaciju. Nužno je da ta ocena bude objektivna, jer mere moraju biti ostvarljive u vremenu planirane realizacije plana i tržišnom ambijentu.

U periodu kada je u našoj zemlji proces privatizacije još uvek u toku, posebno treba ispitati status i korelacije između povezanih lica i stečajnog dužnika, s obzirom da je taj deo pod posebnom lupom javnosti, pored toga što je na taj način, kroz prikazivanje lažne ili naknadno sačinjene poslovne dokumentacije, moguće prelivanje sredstava bez adekvatne kontrole. Dakle, takva izjava mora biti rezultat brižljivog sagledavanja svih, kako uslova propisanih zakonom i pravilnikom, tako i objektivne situacije u privrednom ambijentu. Radi se o veoma ozbiljnom i odgovornom poslu koji može imati velike posledice, a dešava se da za angažovanje stručnjaka u ovom segmentu bude presudan novčani iznos troškova ispitivanja plana, a ne kvalitet date izjave.